Ideja da novac ne može da kupi sreću ponavlja se toliko često da je gotovo postala opšte mesto. Problem možda nije u samom novcu, već u tome šta se njime kupuje. Novi automobil može da izazove oduševljenje, bolji telefon zadovoljstvo, nova odeća kratkotrajni nalet dobrog raspoloženja. A, onda se događa nešto dobro poznato psiholozima, pa i onima koji to nisu: ono što je do juče bilo novo i uzbudljivo postaje deo svakodnevice. Zadovoljstvo slabi, a želja se seli na sledeću.
Psihologija taj proces naziva „hedoničkom adaptacijom“ ili sklonošću ljudi da se posle pozitivnih, ali i negativnih promena postepeno vraćaju svom uobičajenom nivou zadovoljstva. Zato kupovina stvari retko proizvodi trajnu sreću. Ponekad može da izazove i suprotan efekat. Istraživanja koja navodi Džef Hejden u tekstu za Inc. povezuju izuzetno jaku usmerenost na materijalne stvari sa većom anksioznošću i manjim zadovoljstvom životom, dok kupovina čiji je izričiti cilj da nekoga „učini srećnim“ može završiti hroničnim nezadovoljstvom.
Postoji nešto što se može kupiti novcem.
Vreme.
Ne još jedan sat u danu, naravno, već sat koji više ne mora da bude potrošen na obavezu koju neko drugi može da obavi.
Kada novcem ne kupujete stvari
Istraživanje objavljeno u Proceedings of the National Academy of Sciences bavilo se ljudima koji deo novca troše da bi se oslobodili svakodnevnih poslova koje ne vole ili ne žele da obavljaju. To može biti čišćenje kuće, održavanje dvorišta, odlazak po namirnice, dostava ili neki drugi posao koji je neophodan, ali uzima vreme koje bi moglo da bude potrošeno drugačije.
Pokazalo se da su ljudi koji su novcem „kupovali vreme“ bili zadovoljniji životom od onih koji to nisu činili.
Na prvi pogled, objašnjenje bi moglo da bude jednostavno: možda su srećniji samo zato što imaju dovoljno novca da nekome plate da umesto njih obavi neprijatan posao. Međutim, istraživači su isti obrazac pronašli i među ljudima sa manjim prihodima. Oni koji su deo novca koristili da sebi oslobode vreme takođe su prijavljivali veće zadovoljstvo od ljudi sličnog ekonomskog položaja koji to nisu činili.
Zatim je napravljen eksperiment koji je trebalo da proveri da li je upravo način trošenja novca uzrok razlike. Učesnici su dobili 40 dolara koje su jednog vikenda morali da potroše na neku stvar. Drugog vikenda dobili su isti iznos, ali sa drugačijim zadatkom: novac je morao da bude potrošen na nešto što će im uštedeti vreme.
Kada su kupili vreme umesto stvari, ljudi su se osećali srećnije, manje opterećeno i zadovoljnije.
To menja uobičajeno pitanje o odnosu novca i sreće. Možda nije najvažnije koliko novca neko ima, već da li deo tog novca može da pretvori u nešto što mu nedostaje više od još jedne stvari. Savremenom čoveku vrlo često nedostaje upravo vreme.
Nije dovoljno osloboditi dva sata
Ipak, postoji važna zamka. Platiti nekome da očisti stan, pokosi travu ili donese namirnice neće automatski pretvoriti oslobođeni sat u „srećniji sat“. Ako se vreme koje je upravo „kupljeno“ izgubi u besciljnom skrolovanju, dodatnom proveravanju poslovnih mejlova ili nekoj novoj obavezi, početna prednost lako može da nestane.
Zato je važan drugi deo ove ideje, možda čak važniji od samog plaćanja usluge: pre nego što se kupi vreme, potrebno je znati za šta se ono kupuje.
Hejden navodi primer prijatelja preduzetnika kojem je posao neprestano uzimao vreme namenjeno porodici. Poslovni problemi gotovo uvek izgledaju hitnije. Školska priredba može da se propusti zbog problema sa isporukom uz obećanje da će sledećoj prisustvovati. Porodična večera može da sačeka zato što je nastao problem sa zaposlenim. Uvek postoji sutra, sledeći vikend ili trenutak kada će biti manje posla.
„Posao ima neobičnu sposobnost da ispuni gotovo svako vreme koje mu se ostavi“ zapisao je Hejden.
Njegov prijatelj je zato prestao da provodi dva sata nedeljno koseći travu. Umesto toga, neko drugi obavlja taj posao, a on ta dva sata provodi sa porodicom u parku. Napravili su čak i mali ritual koji zovu „piknik sredom“.
Razlika je važna. Nije platio košenje trave samo zato što nije želeo da kosi travu. Kupio je dva sata provedenih sa porodicom.
Upravo tu se krije razlog zbog kojeg kupovina vremena može da bude drugačija od kupovine stvari. Nova stvar veoma brzo postaje „obična“. Vreme provedeno sa ljudima koji su važni, u čitanju knjige, hobiju, vežbanju, učenju, radu na projektu koji godinama čeka ili jednostavno u odmoru može da ostavi nešto što traje duže od početnog zadovoljstva kupovinom.
To ne znači da bi svaki posao koji volite trebalo da prepustite drugome. I sami istraživači upozoravaju da preterano oslanjanje na usluge koje štede vreme može imati i suprotan efekat ako kod čoveka počne da stvara osećaj da više nije sposoban da upravlja sopstvenom svakodnevicom. A za veliki broj ljudi mogućnost da plate nekoga da preuzme njihove obaveze ostaje finansijski ograničena.
Ali princip ne mora da počne velikim iznosima. Suština je u drugačijem načinu razmišljanja o potrošnji: novac ne mora uvek da kupuje nešto što će biti posedovano. Ponekad može da ukloni nešto što oduzima vreme.
Ako biste mogli da kupite dva slobodna sata ove sedmice, kako biste ih proveli?
