Mihajlo Pupin: Preko teških tuga i briga čoveka mogu izvesti dve stvari

Na današnji dan pre 90 godina preminuo je Mihajlo Pupin (1854-1935), veliki naučnik, najveći u svetu elektrotehnike. Bio je počasni građanin sveta i čuven po znanju, pronalascima i titulama. Primer je velike žeđi za učenjem i pomeranjem granica nauke.

Profesor i naučnik Pupin poneo je 18 titula doktora nauka sa različitih univerziteta. Vlasnik je preko 30 patenata (od Aparata za telegrafske i telefonske prenose do Radiofonskog prijemnika) i velikog broja naučnih radova. Retka je pojava života od gladi i siromaštva do čuvenja i slave. Crnjanski je u predgovoru Pupinove autobiografije Sa pašnjaka do naučenjaka takav put opisao kao „obračun sa jednim životom koji se čini kao san, od pašnjaka do raskoši znanja i slave“.

Možda je najpotpuniji opis jednog ovakvog uma i životne energije dao upravo Crnjanski:

„…Mihajlo Pupin, sin seljaka iz Idvora, moćni gospodar električnih izuma, predsednik najotmenijeg američkog univerzitetskog kluba, koji je rečju i delom i kapitalom toliko zadužio naš narod i svoj rodni kraj.“

Pupin nije bio samo čovek od nauke. Bio je i ugledan diplomata i između ostalog počasni konzul Kraljevine Srbije u SAD, pa i Kraljevine SHS.

Pupin o sreći i borbi

„Došao sam i do uverenja da ima sveta čija sreća ne zavisi toliko od toga da li znaju ili ne znaju savremena učenja o fizici. U Idvoru nije bilo ni jednog čoveka koji bi dao ijedan groš za te stvari. Pa ipak, većina tog sveta bila je srećna, kao na primer Gavra koji se spemao da se venča za Miholjdan.

Govorio bih samom sebi: eto, Gavra ne zna mnogo, ali ono malo što zna to je njemu jasno i zaobljeno. Znao je da je voleo devojku koju će uzeti, pa je znao i to da će njegov život ići stopama njegovih seljačkih predaka. Pred sobom je imao jasan cilj do koga se, kao što je to poznato svakome u njegovom selu, lako dolazi.

Ja sam znao više od Gavre, ali moje znanje nije bilo tako jasno i zaobljeno kao njegovo. Znao sam da je cilj mog života mnogo viši od njegovog, ali da li će se do tog cilja stići? Ako se i stigne, da li je on vredan sve te borbe?“ u svojoj autobiografiji piše Mihajlo Pupin, tada već svršeni student Kolumbije na putu za Kembridž gde je nastavio školovanje.

„Borba koja dugo i bez prekida traje skrši čoveka slabog sastava. Jaku i zdravu građu ona tako da se u njoj zaleže osežanje razdraženja koje stalno raste i koje, najzad, može da skrši i najjačeg čoveka“, pisao je Pupin.

Tuga i gubici

U svojoj autobiografiji Pupin je više puta pomenuo tugu.

„Dođu časovi u životu kada čoveka preko teških tuga i briga mogu izvesti samo dve stvari: ljubav prema Bogu i prijateljstvo čoveka. Iz toga se rađa ona duševna snaga koja preko tih teških časova diže mostove“, napisao je.

Pošto je saznao da mu je majka preminula, Pupinova velika podrška i mudri oslonac, zabeležio je:

„Kad se ugasi život, koji sačinjava osnovni deo našeg sopstvenog života, nastupa čudan preokret u našem umnom i duševnom životu. Mesto da se traži svetlost koja će nam objasniti smisao stvari u spoljnom telesnom svetu, za čim obično žudi duša mladoga sveta, počinje da se traži svetlost koja bi obasjala ono što se dešava u unutrašnjem životu, u životu naše duše. Kad mi je umrla majka, najvažnije pitanje moga razmišljanja nije više bilo Šta je svetlost?. Zadugo, misli moje i moja osećanja tištalo je pitanje Šta je život?

Počeo sam da se povlačim u sebe, pa bolećiv kao što su skoro svi Sloveni, mogao sam se tada izgubiti zauvek u lavirintu raznih metafizičkih sanjarija koje sam počeo i sam da ispredam. Ali, promisao mi posla pomoć. Na Institut za fiziku došla su dva američka đaka, žedni nauke kao što sam bio i sam… Njihovo pravo američko oduševljenje i otvorenost sačuvaše me da ne potonem u setno duhovno bespuće osećajnog i bolećivog Slovena koje nekad zovu i idealizam“.