Znate onaj osećaj kada prosto morate da prilegnete jer ste umorni, ali umor nije od fizičke aktivnosti, već od same činjenice da… postojite? Niste se naradili, niste ni trenirali, niste jurili decu po parku, niste radili ništa što je iole fizički zahtevno ali prosto se osećate slomljeno. I iako tog dana možda niste radili ništa posebno, vaše telo kao da vam govori: “Ne mogu više”.
U društvu koje stalno propoveda “samo još ovo da završim”, “ustani ranije i iskoristi dan” i osuđuje “prazan hod”, došli smo u fazu kada ne možemo da razlikujemo pravu lenjost od stanja u kom nam je emocionalna baterija prazna, a mi i dalje pokušavamo da funkcionišemo kao da nije.
Šta je tačno emocionalna iscrpljenost?
Emocionalna iscrpljenost je tiho sagorevanje, bez upadljivih simptoma ili znakova upozorenja. Ne izgleda kao nešto što smo videli u filmovima: nema depresije iza spuštenih zavesa, a nema ni drame, vrištanja, nervnih slomova – samo jedno veliko “ništa ne mogu” koje traje danima, a može da potraje i nedeljama pa čak i mesecima. Iako se najčešće povezuje s burnout-om na poslu, emocionalna iscrpljenost može pogoditi svakog, i nekog ko radi dva posla, i frilensera, i mamu na porodiljskom odsustvu, i tinejdžerku koja pokušava da pronađe svoje mesto u komplikovanom svetu odraslih. Uzroci emocionalne iscrpljenosti izgledaju drugačije za svakoga. U mnogim slučajevima, ova vrsta sagorevanja se javlja nakon dugog perioda stalnog stresa gde nema dovoljno ravnoteže između brzog načina života i brige o sebi.
Psihološkinja Christina Maslach, jedna od vodećih istraživačica fenomena burnout-a, kaže da je emocionalna iscrpljenost “najvidljiviji simptom unutrašnjeg sagorevanja”. To nije samo stres, već dugotrajno stanje preopterećenja u kojem mozak više ne zna kako da se resetuje. I kako to izgleda u stvarnom životu? Budite se umorni, iako ste spavali osam sati. Nemate ni snage ni volje ni da odete do prodavnice, ni na piće sa prijateljima, niti da se javiš nekome sa kojim se dugo niste čuli. Zapravo, nemate entuzijazma ni za šta pa čak ni za stvari koje su vam, ne tako davno, donosile radost. I kao “višnjica na torti”, osećate grižu savesti jer ništa ne radite, ali ne znate kako da se naterate da bilo šta uradite.
Zvuči poznato?
Neurohemija umora
Istraživanja pokazuju da dugotrajna izloženost stresu značajno utiče na sistem regulacije hormona — naročito dopamina (zaduženog za motivaciju), serotonina (za raspoloženje) i kortizola (hormona stresa). Kad je nivo kortizola danima ili mesecima povišen jer ste pod pritiskom, brinete, multitaskujete i, vrteći društvene mreže, živite u realnosti koje nemaju veze s vašom sopstvenom, mozak ide u safe mode. “Američka asocijacija psihologa” u svom istraživanju tvrdi da hronični stres može dovesti do emocionalne otupelosti, mentalnog umora i smanjene sposobnosti da regulišemo sopstvene emocije. Ne osećate ništa, ali vas sve iscrpljuje.
Druga studija, iz “Journal of Health Psychology” pokazala je da ljudi koji doživljavaju emocionalnu iscrpljenost imaju smanjenu aktivnost u delu mozga zaduženom za planiranje i donošenje odluka. Zato im i “šta da kuvam ili jedem danas?” postaje preteško pitanje. Najgori deo je to što ljudi koji su emocionalno iscrpljeni često funkcionišusasvim normalno – barem spolja. Na poslu završavate sve po planu, plaćate račune, idete na dečije rođendane i svi misle da ste dobro. Čak i sami ponekad mislite da ste dobro, do onog momenta dok se ne zateknete kako sedite na krevetu, gledajući u jednu tačku, dok veš iz mašine čeka drugi dan da ga prostrete.
Tu dolazimo do još jedne velike i bitne razlike između lenjosti i emocionalne isrpljenosti. Lenjost ne nosi krivicu – iscrpljenost gotovo uvek da. Ljudi u ovom stanju se preispituju, sami sebe kritikuju i osuđuju, traže razlog u sebi a ne u okruženju ili okolnostima.
Šta može da pomogne?
Prva faza svakog oporavka je prihvatanje situacije u kojoj ste. Priznajte da ste emocionalno iscrpljeni i da treba da napravite neke promene. Uzmite preko potrebnu pauzu i ispitajte svoja osećanja i misli kako biste utvrdili zašto možda doživljavate mentalnu iscrpljenost. Da li ste brinuli o sebi? Šta vas iscrpljuje? Šta vas preplavljuje? Kada primećujete da se ovi simptomi javljaju? Iako to nije uvek moguće, kada identifikujete uzrok vaše iscrpljenosti, razmislite da li možete da ga smanjite ili uklonite. Možda da delegirate neke od svojih radnih zadataka kolegama ili zatražiti više pomoći oko kućnih poslova od partnera ili dece?
Zamislite sebe kao telefon koji treba napuniti. Ako ne punite telefon, on će prestati da radi. Ako se telefon puni samo u kratkim intervalima, nikada ne dobija dovoljno struje tj. energije da bi baterija potrajala celog dana. Baš kao i telefon, potrebno je da se potpuno napunimo pre nego što budemo u svom najboljem izdanju. Recite sebi i prihvatite da je normalno i vama potrebno da napravite pauzu od posla, veza, društvenih mreža… Budite ljubazni prema sebi i brinite o svojim potrebama svojim tempom. Spoljni svet može da sačeka.
