Sava Popović Tekelija (1761-1842) zauzima posebno mesto među srpskim dobrotvorima, ne samo zbog prirode svoje zaostavštine već i zbog istorijskog trenutka u kojem se srpski narod u tim godinama nalazio.
Za razliku od ostalih zadužbinara poput Kolarca, Trebinjca ili Miše Anastasijevića, koji su svoje bogatstvo ostavljali u okvirima sopstvene države, Tekelija je svoj život proveo u Habzburškoj monarhiji, kao pripadnik naroda bez političke samostalnosti. Ta pozicija odredila je prirodu njeogovog dobročinstva. U nepovoljnoj situaciji njegova zadužbina bila je usmerena na stvaranje i očuvanje srpske obrazovane elite u tuđem državnom sistemu.
Osnivanjem Tekelijanuma 1838. u Pešti, ustanovi namenjenoj za školovanje i smeštaj srpskih studenata, Tekelija je nastojao da mladim Srbima obezbedi znanje, ugled i društveni položaj koji će im omogućiti opstanak i napredak bez gubitka nacionalnog identiteta. Poput Dositeja i Sava Tekelija je shvatio da je obrazovanje najjače oružje naroda koji je već više od tri veka bez države.
Želja za knjigom od malih nogu
Sava je odrastao u srpskoj plemićkoj porodici u Aradu, koja je dobrim delom izgubila svoju finansijsku moć iz vremena Jovana i Ranka Tekelije, Savinog pradede i dede. Jovan je još 1706. od cara Josifa I dobio plemićku titulu, između ostalog i zbog zasluga za presudnu ulogu kada se 1697. dogodila Bitka kod Sente. U tako oslabljenom imanju planovi porodice za Savu su bili da se oženi i nastavi brigu o imanju.
On je već kao mlad pokazivao želju za knjigom i spoznaju da se društveni ugled u novim vremenima može sačuvati i knjigom, a ne samo pukim nasledstvom. Roditelji nisu bili za dalje školovanje posle povratka iz Budima, pa je kao vlstelinčić koji je uvek imao nekih para kod sebe uspeo da „najmi kola prosta i kradom pobegne“ za Beč, u kojem će započeti studije. Možda i presudan događaj za Savine težnje koje su ga terale ka knjizi je prolazak car Josifa II kroz Arad, koji je tražio da se sretne sa čuvenom porodicom Tekelija. Naime, kako su roditelji Savini govorili samo srpski i vlaški, nisu mnogo prozborili sa carem. Ovo se urezalo u sećanje Save Tekelije, pa je žudeo i za znanjem i za jezicima. Kroz život naučio je više od sedam jezika.
Prvi doktor prava među Srbima i Mađarima
U Beču se odlučio za vojni poziv, ali je odbijen na inžinjerskoj akademiji zbog starosne granice. Slušao je razne predmete za dve godine u Beču. Naučio je francuski, italijanski i španski, ali i da svira flautu. Povratak u Arad posle dve godine bio je usputna stanica, iako su sa istim ciljem roditelji hteli da ga zadrže. Govorio je da neće „nauke završit“ ako se oženi, pa su mu oni ipak uslišili želju i pustili ga u Budim gde je započeo studije prava.
Diplomirao je 1786, a već u maju iste godine je i doktorirao na temi „Pravna disertacija o uzroku i cilju postojanja države“. Tako je postao prvi Doctor juris ne samo među Srbima nego i Mađarima koji nisu bili profesori. Vrlo brzo je posle doktorata stekao činovnička i kavaljerska priznanja, što mu je omogućilo da obavlja državničke poslove u Rumuniji i Mađarskoj. Uporedo se borio za srpsko pitanje, dopisivao se sa Dositejem, pisao Napolenu kad je ovaj osvojio Dalmaciju o Ilirskom ujedinjenju. Posle službovanja koje je prekinuo ostavkom, ostatak života proveo je u Aradu.
Tekelijanum kao elitna zadužbina za srpsku omladinu
Život Save Tekelije bio je prepun težnji da pomogne svom narodu u kulturnom razvitku. U jednom sačuvanom pismu svom bratu Petru iz 1806. kaže „kako je naumio da se ne ženi nego da svoje imanje stavi na stipendije“. U odgovoru je stajalo da je to „budalast plan“.
Svoje planove Sava sprovodi prvo okupljanjem viđenijih Srba u Aradu radi fonda koji bi finansirao školovanje mladih Srba studenata, a 1838. pravi i zadužbinu Tekelijanum. Ona je podrazumevala 100 hiljada forinti, dve kuće u Pešti, tri kuće u Aradu i 28 jutara zemlje. O Tekelijanumu se Sava sam brinuo do smrti, nakon čega je po njegovoj želji brigu o domu preuzela Matica srpska, u kojoj se i danas nalazi njegova biblioteka od deset hiljada knjiga.
Postoji priča koja govori o Savinoj posvećenosti i u najsitnijim detaljima, a koju je preneo Jovan Đorđević, autor himne Bože pravde. Sava je sam kao čovek u dubokoj starosti slamnjače na kojima su pitomci spavali punio slamom i prošivao.
Sava Tekelija nije imao naslednike koji bi nastavili slavnu lozu. Razlog je bio kasna ženidba, brzi razvod i sudski spor koji je vođen desetak godina. U prenesenom značenju naslednici su mu, ipak, svi oni studenti kojima je svojim altruizmom obezbedio školovanje u Tekelijanumu.
Sava Tekelija o zlu i neznanju
Pored materijalne zaostavštine Sava Tekelija ostavio je svom narodu i intelektualnu u vidu raznih promišljanja. Neka od njih primenjiva su i danas što govori o širokoj duši i misli prvog srpskog doktora prava.
U knjizi koju je objavio 1798. u Budimu sa naslovom „Jednog Arađanina načertanije za obučenije serbske dece u Aradu“ upozorava Srbe na potrebu vaspitanja i obrazovanja. Navodi, između ostalog da je „Neznanje koren i izvor svakog zla“. Govori i o tome da je od neznanja još gora zabluda i rđavo poznavanje stvari. Zato je bolje ništa ne znati nego krivo znati. „Samo je pravo znanje kadro da istrebi ta dva glavna i najjača neprijatelja čoveku, neznanje i zabludu, pomešanu sujeverjem i gordošću. Samo znanje može da bude lek ljudskim ranama i da sačuva ljude od rđavog stanja. Samo znanje je svetlost istine, koja prosvećuje čoveka“.
