O liderstvu je napisano na hiljade studija i tekstova. Tema je neiscrpna i čini se nikada do kraja obrađena. Analizirani su stilovi upravljanja, osobine velikih šefova, načini donošenja odluka, motivisanja ljudi i građenja timova. Ipak, poslovni savetnik i stručnjak za upravljanje ljudima Bernard Koleman u autorskom tekstu koji je objavio skreće pažnju na sposobnost koja se teže može smestiti u priručnik ili izmeriti pokazateljima učinka. Reč je o uticaju.
Koleman polazi od činjenice da se i samo okruženje u kojem lideri danas rade promenilo. Hibridni timovi, zaposleni koji rade na daljinu, složena društvena pitanja koja ulaze u kompanije i ljudi koje više nije moguće voditi samo iz kancelarije učinili su tradicionalno shvatanje autoriteta nedovoljnim. Posle godina rada sa ljudima, njegov zaključak je da bi upravo sposobnost uticaja mogla biti osobina koja dobre lidere odvaja od izuzetnih.
Uticaj, međutim, nije isto što i moć. Moć može se izrodi iz funkcije. Uticaj mora da se stekne.
Ljudi ne slede funkciju, već čoveka kome veruju
Koleman uticaj definiše kao sposobnost da se ljudi, kroz komunikaciju i odnose, usmere ka zajedničkom cilju. Suština je upravo u indirektnosti: postići rezultat bez neprekidnog pozivanja na hijerarhiju i formalni autoritet. „Najuticajniji lideri zato često nisu oni koji najglasnije demonstriraju svoju poziciju. To su ljudi kojima se veruje. Njihova reč ima težinu jer iza nje već postoji istorija ponašanja“ kaže Koleman.
Koleman se priseća direktorke sa kojom je radio na početku karijere. Dosledno je ispunjavala ono što obeća, otvoreno komunicirala i pokazivala stvarnu brigu za zaposlene. Vremenom je tako stvorila veliku zalihu nečega što bi se moglo nazvati kapitalom poverenja. Kada bi došao trenutak za tešku odluku, ljudi nisu morali da budu oduševljeni njome da bi je prihvatili. Verovali su osobi koja odluku donosi.
U tome se krije jedna od verovatno najvažnijih tajni uticaja. Uticaj se retko stiče velikim gestovima. Mnogo je češće slučaj da niz malih ispunjenih obećanja izgrade veliki uticaj. I zato Koleman savetuje liderima da počnu upravo od malih obaveza i da ih dosledno izvršavaju. Pouzdanost vremenom postaje lična karta čoveka. Kada ljudi nauče da nečija reč nešto znači, počinju ozbiljnije da slušaju i njegove ideje.
Slično važi za spremnost da se pomogne. Kome će ljudi pre verovati — osobi koja im se uglavnom obraća kada joj nešto treba ili onoj koja se pojavljuje i kada može nešto da pruži?
Za Kolemana je odgovor više nego očigledan. Pomaganje bez očekivanja protivusluge stvara dobru volju i reputaciju čoveka na kojeg se može računati. Ali postoji važan uslov: pomoć mora biti iskrena. Ljudi prilično dobro prepoznaju skrivenu nameru. Ako je velikodušnost samo sofisticirana investicija u buduću uslugu, ona prestaje da bude izvor poverenja.
Tu se otkriva još jedna istina o uticaju: što čovek otvorenije pokušava da ga stekne, to ga lakše može izgubiti.
Dobra ideja nije dovoljna
Jedan od zanimljivijih delova Kolemanovog teksta odnosi se na ono što naziva umećem „setve“ ideje. „Umesto da novu zamisao iznenada predstavi timu kao gotovu odluku, lider je najpre neformalno deli sa ljudima kojima veruje. Razgovara o njoj, traži mišljenja, proverava njene slabe tačke i posmatra reakcije. Ideja se kroz te razgovore menja, ali događa se još nešto: ljudi prestaju da je doživljavaju kao nešto što im je jednog jutra spušteno „odozgo“, piše Koleman.
Kada dođe vreme za zvanično predstavljanje, mnogi su sa njom već upoznati. Imali su priliku da postave pitanja, iznesu primedbe, možda čak i utiču na njen konačni oblik. Otpor je zbog toga manji. To nije beznačajna razlika. Jedna od čestih grešaka rukovodilaca jeste pretpostavka da će kvalitet dobre ideje sam po sebi biti dovoljan da je ljudi prihvate. Ali organizacije ne čine samo racionalni pojedinci koji procenjuju argumente. Čine ih ljudi koji žele da budu saslušani, da razumeju šta se događa i da osete da promena nije nešto što im se jednostavno dešava.
Uticaj zato počinje mnogo pre trenutka u kojem treba doneti odluku.
Isto važi za komunikaciju. Ljudi retko prihvate novu poruku nakon što su je čuli samo jednom. Koleman podseća da je ponavljanje sastavni deo uspešne komunikacije i predlaže da se važna poruka prenese kroz više kontakata i različitih kanala — razgovore, sastanke, elektronsku poštu ili interne komunikacione platforme.
To, naravno, ne znači ponavljati istu rečenicu dok svi ne odustanu od otpora. Znači omogućiti ideji da dobije dovoljno vremena i prostora da bude primećena, shvaćena i zapamćena. Koleman zato spaja podatke i priču. Kada priprema edukacije ili prezentacije, činjenicama dodaje pitanja za razmišljanje, slike, multimedijalne sadržaje i priče koje brojkama daju kontekst. Činjenica može nešto da dokaže. Priča pomaže čoveku da razume zašto je to važno.
To je jedna od onih starih komunikacijskih istina koje poslovni svet povremeno zaboravlja: ljudi možda donose odluke uz pomoć podataka, ali značenje uglavnom pamte kroz priče.
Najveći uticaj počinje pre nego što dobijete veliku publiku
Poslednji deo Kolemanove formule odnosi se na izgradnju stručnog autoriteta. Ako neko želi da utiče na druge, potrebno je da postane osoba kojoj se ljudi obraćaju zato što očekuju znanje, dobar sud ili korisnu perspektivu. Takav status ne mora početi konferencijskom binom, velikim medijem ili hiljadama pratilaca. Koleman predlaže mnogo jednostavniji početak: napisati stručni tekst na LinkedInu, doprineti blogu kompanije, podeliti ono što se zna.
U tome postoji još jedan zanimljiv obrt. Čovek koji redovno objašnjava drugima ono što zna primoran je da i sam razmišlja preciznije. Da bi nešto bilo jasno napisano, prvo mora biti jasno shvaćeno. Izgradnja stručnog autoriteta tako istovremeno postaje proces sopstvenog učenja.
Kada se sve Kolemanove preporuke saberu, postaje jasno da njegov „supermoćni“ lider nema mnogo zajedničkog sa tradicionalnom slikom harizmatičnog šefa koji ulazi u prostoriju i svi zaćute.
„Njegova moć je tiša. Ispunjava ono što obeća. Pomaže kada ne mora. Deli ideje pre nego što ih proglasi odlukama. Traži mišljenje drugih. Važne stvari govori više puta i na različite načine. Brojkama daje priču. Znanje ne čuva kao privilegiju, već ga deli. I upravo zato ga ljudi slušaju kada je zaista važno“ za kraj piše Koleman.
Tekst završava rečima Stivena Kinga da nikada ne znamo na čije smo živote uticali, niti u kom trenutku su neka naša reč, odluka ili postupak ostavili trag u njihovom životu. U poslovnom kontekstu to znači da lider ne utiče samo na rezultat kvartala ili uspeh projekta. Njegovo ponašanje može da menja način na koji ljudi rade, razgovaraju, donose odluke, pa čak i način na koji će jednog dana sami voditi druge.
