Ajnštajn je imao veliku biblioteku i bio je strastven čitalac. Priznao je u više intervjua da su neke knjige imale poseban uticaj na njegovo razmišljanje. Knjige koje je najviše voleo bile su uglavnom filozofske i naučne, ali ne baš sve.
Ajnštajn se nesumnjivo svrstava među najnajinteligentnije ljude u istoriji i 70 godina nakon njegove smrti i dalje se prebira po interesovanjima i knjigama koje je voleo i kojima se iznova rado vraćao.
Fizičar je učio od najvisprenijih umova prošlosti, što potvrđuje njegova strastvena ljubav prema čitanju i impresivna lična biblioteka. Ova biblioteka je ostala kao dokaz kojim autorima je Ajnštajn posebno posvećivao vreme i pažnju.
Ajnštajnova biblioteka
U knjizi Ajnštajn za 21. vek, autori uzmeđu ostalog, opisuju biblioteku ovog slavnog naučnika.
Sadržala je dela koja su bila „veći deo tadašnjeg kanona“, pišu urednici Piter Galison, Džerald Dž. Holton i Silvan Šveber, misleći pritom na veliku kolekciju knjiga nemačkih autora. Među autorima u njegovoj zbirci nalazili su se Bolcman, Buhner, Fridrih Hebel, dve edicije Hajneovih dela, Helmolc i fon Humbolt. Tu je bila i brojna filozofska literatura – Kant, Gotold Efraim Lesing, Niče i Šopenhauer.
Ali, koje su bile Ajnštajnove omiljene knjige?
Možda ne postoji jednostavan odgovor i teško je reći analizirajući njegovu biblioteku. Ipak, zahvaljujući brojnim pismima, intervjuima i svedočenjima njegovih savremenika zna se koja je dela Ajnštajn iznova čitao i kojima se rado vrćao i koja su imala veliki uticaj na njegovo razmišljanje.
Ajnštajnovi omiljeni autori
Razvijajući svoju teoriju, Ajnštajn je, kako je i sam priznai, bio naročito pod uticajem Ernsta Maha, austrijskog filozofa i fizičara 19. veka.
U knjizi Analiza čulnih opažaja, Mah piše o neuhvatljivoj prirodi ljudskih čula i promenljivosti ega. Mah je ujedno kritikovao Njutnove ideje o vremenu i prostoru što je postalo direktan izvor inspiracije za Ajnštajnove teorije, kako pišu autori knjige.
Ajnštajn je čak izveo i pretpostavku koju je nazvao „Mahov princip“ – ideju da inercija nastaje iz međusobnog delovanja tela, što je i sam smatrao ključnim za razumevanje fizike.
U pismu koje je 1915. godine poslao Moricu Šliku, Ajnštajn piše:
„Ispravno ste zaključili da je taj pravac mišljenja [pozitivizam] imao veliki uticaj na moj rad, naročito E. Mah, i još mnogo više Hjum, čije sam ’Istraživanje o ljudskom razumu’ proučavao sa žarom i divljenjem neposredno pre nego što sam otkrio teoriju relativnosti. Vrlo je moguće da bez tih filozofskih studija ne bih ni došao do rešenja.“
Dopala mu se i Hjumova težnja da se pređe sa metafizičkih promišljanja na činjenice koje se mogu posmatrati.
Sa Servantesom u pidžami
Međutim, kako pišu autori knjige Ajnštajn za 21. vek, u kasnijim godinama, Ajnštajn se udaljio od Mahove filozofije i pozitivizma uopšte, filozofskog pravca koji odbacuje teologiju i metafiziku, smatrajući da se svako racionalno znanje mora naučno potvrditi i da je sve što čovek zna zasnovano je isključivo na prirodnim pojavama.
Leopold Infeld, koji je radio sa Ajnštajnom, pisao je u svojoj autobiografiji o tome koliko je Ajnštajn voleo klasičnu Servantesovu priču o ’vitezu tužnog lica’, Don Kihotu:
„Ajnštajn je ležao u krevetu bez košulje ili pidžame, a Don Kihot mu je bio na noćnom stočiću. To je knjiga u kojoj najviše uživa i koju najradije čita za opuštanje…“
Baruh Spinoza, jevrejsko-holandski filozof iz 17. veka, je posebno uticao na Ajnštajnovu sliku sveta. Spinozina dela su postavila temelje prosvetiteljstva i savremene kritike biblije. Njegova knjiga Etika važno je delo zapadne misli. Spinoza ovde prikazuje boga kao prirodni poredak, a ljude kao njegove “moduse” – izraze njegove prirode. Po Spinozinom mišljenju, sve što se dešava proizilazi iz same prirode boga.
Ovakva slika sveta imala je dubok uticaj na Ajnštajnov duhovni pogled na svet, o čemu je jednom rekao rabinu Herbertu S. Goldštajnu:
„Verujem u Spinozinog boga koji se otkriva u harmoniji svega što postoji, a ne u boga koji se bavi sudbinom i delima čovečanstva.“
Gete pre svih
Možda je najveći deo Ajnštajnove lične biblioteke pripadao nemačkom piscu Johan Volfgangu fon Geteu. Fizičar je posedovao njegova sabrana dela u 36 tomova, uz još dodatnih 12 tomova, kao i 2 toma „Optike“ (uključujući i prepisku između Getea i Šilera), kao i poseban tom Fausta.
„Ajnštajn je u radnoj sobi držao bistu Getea i često je citirao njegove stihove svojim asistentima. U pismu iz 1932. godine upućenom Leopoldu Kasperu, Ajnštajn je o Geteu pisao: „Divim mu se kao pesniku bez premca i kao jednom od najinteligentnijih i najmudrijih ljudi svih vremena… Čak i njegove naučne ideje zaslužuju veliko poštovanje, a njegove slabosti su iste one koje imaju svi veliki ljudi“, navode autori knjige o Ajnštajnu za 21. vek i dodaju da ne treba propustiti i podatak da su na policama velikog Ajnštajna bili i Dostojevski i ’Razotkorvena Izida’ Helene Petrovne Blavacke.
