Dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost je mađarski pisac Laslo Krasnahorkai (71). Njegov komentar na nominaciju bio je inspirisan Beketom, takođe nobelovcem:
„Ovo je više od katastrofe … sećaš se rečenice: ‘Kakva katastrofa.’ To je bila prva rečenica nakon što je (Beket) saznao da je dobio Nobelovu nagradu … Zato sam rekao na početku da je ovo više od katastrofe, to je sreća i ponos.“
Zatim je za sajt Nobelprize rekao:
„Veoma sam ponosan što pripadam redu u kojem ima toliko istinski velikih pisaca i pesnika … to mi daje snagu da koristim svoj izvorni jezik, mađarski.”
Pravi život je tamo negde
U mladosti je Laslo Krasnahorkai je verovao da je „pravi život negde drugde“. Kasne šezdesete i rane sedamdesete provodi između siromašnih sela, privremenih poslova i stalnog bežanja od obaveznog vojnog roka. Nije želeo ulogu pisca. Plan mu je bio – jedna knjiga, pa muzika i stvarni život među najsiromašnijima.
Radio je kao rudar koga su „pravili da izgleda kao rudar“. Bio je i direktor seoskih domova kulture u šest sela, noćni čuvar 300 krava „u štali usred ničega“, sa Lorijem u jednom, a Dostojevskim u drugom džepu. Iz tih lutajućih godina nastaje navika da knjigu prvo „napiše u glavi“, a tek potom prenese na papir.
Privatni život Lasla Krasnahorkaija, kako je rekao u intervjuu za Paris Review, obeležili su odlučni rezovi. U književnom miljeu u kojem se genijalnost često vezivala za pijanstvo, Krasnahorkai je, posle jednog kafanskog dogovora za „dvanaest boca šampanjca“, prestao da pije i održao obećanje.
Upozorenja režima bila su veoma konkretna: nakon prvih objava tekstova, pozivan je u policiju na razgovor. U vreme dvopasoškog sistema oduzet mu je „manje vredan“ crveni pasoš kojim se ionako moglo putovati samo u socijalističke države. Uprkos tome, izdavački paradoks režima omogućio je da roman Satantango 1985. ipak izađe navodno „iz taštine jednog bivšeg šefa tajne policije na čelu izdavačke kuće“, kako je rekao za Yale Review.
Dve napetosti
Njegova filozofija života i pisanja stoji na dva „napeta“ stuba .
Prva napetost je između čoveka i kosmosa:
„Pripadamo više svetu životinja. Mi smo samo životinje koje su pobedile,“ rekao je, istovremeno verujući da likovi „večnog fiktivnog carstva“ stvarno postoje.
Druga napetost je između forme i smisla.
Književnost je za njega ritual rada i tehnike, nalik muzici i vajarskoj restauraciji.
„Umetnik je dužan da nastavi ritual“. Zato tvrdi da se do značenja dolazi „čistom koncentracijom na tehniku“ i opsesivnom brigom o detaljima.
„Najmanji detalji su pitanje života i smrti; jedna ritmička greška ubija.“
Krasnahorkai piše iz osame, sa „jednim prijateljem u isto vreme“, u monolozima koji su oblikovali njegovu čuvenu dužinu rečenice: ritam, dah, tempo i melodija kao sredstvo ubeđivanja. Pamti rečenice „fotografski“, a kada sedne, tekst je već gotov. Zbog toga retko revidira i ne voli da govori o sopstvenoj književnosti.
„To je kao da me pitate za najintimnije tajne.“
Iako poštuje kulturu i „visoku artikulaciju“, smatra da je njen koren pogrešan i da se smisao života ne pronalazi u „velikim apstrakcijama“ već u uzdržanom, istrajnom izvođenju – knjiga za knjigom, reč po reč, rečenica za rečenicom.
Laslo Krasnahorkai i odnos prema poslu
Odnos prema poslu Lasla Krasnahorkaija je radikalan, u skromnosti i doslednosti. Ne pristaje na kompromis: njegovi romani „ne rade na srednjem nivou“, jer ne popušta ukusima tržišta. U isto vreme, rekao je, priznaje dug stvarnim čitaocima – „u mali prostor knjige moraju da stanu i pisac i čitalac“. Zato insistira na saosećanju kao mostu između forme i potrebe. U pozadini je iskustvo „bezvremene“ socijalističke svakodnevice, osećaj da je sloboda političko čudo koje se ne zaboravlja: upravo zato kasnije uzima nemačko državljanstvo i Evropu doživljava kao branu „agresivnoj gluposti“.
Muzika je drugi jezik Lasla Krasnahorkaija. Kao tinejdžer svira džez i rok, Monk mu ostaje životni junak, a Bah uzor strukture i discipline – ne „svetac“, nego majstor tehnike, rekao je. Sa Belom Tarom sarađuje kao s „jedinim rediteljem“. Film je, rekao je, umetnost bez pravde – pisac daje sve, ali film je režiserov.
Jedna želja i jedna knjiga
„Oduvek sam hteo da napišem samo jednu knjigu,“ rekao je.
„Prvu nisam voleo, pa sam napisao drugu; treću… S ‘Baronovim povratkom’ priča se zatvara: ‘Satantango, ‘Melanholija otpora’, ‘Rat i rat’ i ‘Baron’ – to je ta jedna knjiga.“
U tom životnom stilu, askezi, u odnosu prema radu kao ritualu i veri u čitaoca, nastaje piščev moto: istrajnost, detalj, odgovornost i otpor svakoj lažnoj „velikoj priči“ koja zaboravlja na čoveka i njegovu rečenicu.
Savremeni čovek
Laslo Krasnahorkai, pisac poznat po beskonačnim rečenicama i egzistencijalnoj dubini, neretko govori o modernom čoveku sa tugom i iskrenošću. U intervjuima za The Yale Review i The Paris Review izneo je svoje viđenje mentaliteta današnjice – kako ljudi žive, govore i šta ih istinski pokreće.
U jednom intervjuu kaže:
“Svaki lik u takozvanoj večnoj fikciji proizašao je iz običnih ljudi. To je tajni proces, ali potpuno sam siguran da je istinit.” Krasnahorkai veruje da je savremen čovek neophodan izvor svetosti i smisla. U njegovoj viziji, apsolutne mitove ne stvaraju magovi, već obični životi i obične reči.
U nešto ranijim intervjuima, upozorio je na degradaciju moralne barijere pred materijom:
„Izgubili smo ono što je nekada sprečavalo ljude da prodaju svoje dostojanstvo za kašiku zlata.“ Moderna pohlepa, vrednovanje ljudi u odnosu na profit i korupcija vrednosti, teme su koje Krasnahorkai često ističe i to sa gorčinom.
Poruka Lasla Krasnohorkaija
„Bez fantazije, život je sasvim drugačiji. Čitanje knjiga daje nam više moći da preživimo ove veoma teške trenutke na Zemlji,“ rekao je Laslo Krasnahorkai za Nobelprize.
To je možda njegova najaktuelnija poruka: u svetu prepunom kriza i klimatskih, političkih i egzistencijalnih napetosti, fantazija i kultura nisu luksuz. One su neophodan instrument za opstanak. Svet danas je svet prekida, obmane i egzistencijalne napetosti. Ali u njemu i dalje stoji običan čovek, reč koja teče i fantazija koja održava čoveka kada okolnosti razaraju. U tom prostoru, literaturu ne treba gledati kao beg od stvarnosti, već kao most između duše i sveta i „najhladnijeg dana oslobađajuću iskru“.
Krasnahorkai često govori i o rečenici kao mestu suočenja s vremenom:
Rečenicu vidi kao tok, ne kao nešto što seče misli. U savremenom svetu punom notifikacija, ometanja, fragmentacije, on predlaže govor bez tačaka, ali s nadom u jednu kosmičku tačku na kraju. „Kad govorimo, govorimo tečne, neprekinute rečenice … Samo Bogu treba tačka. I, na kraju će je upotrebiti, siguran sam“, rekao je ovogodišni dobitnik Nobelove nagrade za književnost Laslo Krasnahorkai.
