Konačna reč prakse: Istina o korporativnim psihopatama

„Jedan od pet direktora u velikim korporacijama je psihopata. Čekajte, nije reč o direktorima, već o menadžerima. Nije reč ni o korporacijama, već o organizacijama bilo koje veličine. U stvari, nije jedan od pet, već jedan od osam. U redu, ne postoje konačni dokazi da su korporacije prepune psihopata. Ali svi znamo da jesu“, u jednom od svojih čitanijih tekstova napisala je Emilija Bunea. Dr Bunea se godinama bavi istraživanjem liderstva i i kao Evropljanka posebno je zainteresovana za „zapadnjački“ model korporativnog vođstva.

Emilija Bunea piše za Harvard Business Review, London Business School Review, The Wall Street Journal, Forbes, GQ, The Times of India i uglavnom u javnost izlazi sa rezultatima istraživanja i psihološkim pogledom na oblast savremenog liderstva.

Uspon korporativnog psihopate

Bunea tvrdi da su svi svedoci „velike histerije o korporativnim psihopatama – medijskim fenomenom koji se pojavio početkom 2000-ih i koji i dalje traje. Histerija je pojačana 2016. godine, kada je jedno australijsko istraživanje pokazalo da bi jedan od pet zaposlenih u poslovnom sektoru mogao da bude psihopata.

„Brojni vodeći poslovni mediji požurili su da prenesu ovu vest. Jednim potezom pera, „zaposleni u poslovnom sektoru“ pretvoreni su u „direktore korporacija“, uz bombastične naslove poput: „21 odsto direktora su psihopate. Samo 21?“ (The Washington Post). Neki su čak dodali slike iz filma American Psycho, sa sekirom, za puniji efekat.

Dve godine kasnije, pomenuto istraživanje je povučeno (što je retkost u akademskim krugovima i ukazuje na ozbiljne probleme s kredibilitetom), ali su naslovi ostali. I danas o njima možete da čujete u poslovnim krugovima i na zabavama“ piše Bunea za Psychology Today.

Akademici se priključuju zabavi

Pošto su shvatili medijsku vrednost povezivanja reči „psihopata“ i „korporacija“, neki članovi akademske zajednice su se pridružili ovom trendu, kako kaže Bunea. Preuzimali su nalaze istraživanja o psihopatiji na radnim mestima i brendirali ih kao „korporativna psihopatija“.

„Više od 40 empirijskih radova o „korporativnim psihopatama“ objavljenih u naučnim časopisima zapravo proučava zaposlene ili menadžere koji ne rade u velikim korporacijama, već u nevladinim organizacijama, državnoj službi ili malim preduzećima. Naslov poput „Studija slučaja korporativnog psihopate direktora“ možda priziva sliku tajkuna koji iz svoje kancelarije na vrhu nebodera posmatra Menhetn dok oštri sečivo sekire. A zapravo, taj rad se bavi direktorom jedne britanske humanitarne organizacije.

Ili, na primer, naslov „Korporativne psihopate, sukobi i dobrobit zaposlenih“ – ne podseća baš na vaš lokalni automehaničarski servis, zar ne? Ipak, polovina ispitanika u toj studiji radila je u firmama sa manje od 50 zaposlenih. To nije sprečilo autore da predstave svoje istraživanje kao analizu „onih psihopata koji rade u korporativnom sektoru, privučeni visokom finansijskom nagradom, prestižom i moći koje donose rukovodeće pozicije u velikim korporacijama“ piše Bunea.

Glasovi razuma

Naučni pregledi istraživanja o psihopatiji na radnim mestima više puta su pokušali da stvari postave u realan kontekst. U izveštaju od pre 10 godina, recimo, čiji je koautor Skot Lilienfeld, kreator jednog od najčešće korišćenih instrumenata za merenje psihopatije (Psychopathic Personality Inventory), kratko je konstatovano:

„Pažnja koju mediji i akademici posvećuju psihopatiji na radnom mestu daleko nadmašuje naučne dokaze.“

U novijem pregledu iz 2019. zaključeno je:

„Zabrinutost zbog psihopatskih tendencija među liderima organizacija možda je prenaglašena.“

„Zanimljivo, glavna autorka tog rada je i sama iskusila kako se informacije iskrivljuju: novinar je citirao njenu izjavu da nema dokaza da veliki procenat direktora ima psihopatske osobine, ali je ipak, bez ikakvih dodatnih istraživačkih izvora, zaključio da „otprilike 4 do 12 odsto direktora pokazuje psihopatske osobine – prema nekim stručnjacima“ navela je Bunea.

Psihopatija – psihopata

Kako pišu stručni iz ove oblasti, psihopatija podrazumeva osobine kao što su neustrašivost, impulsivnost, buntovnost, odsustvo anksioznosti i saosećanja. Takođe uključuje agresivnost, prebacivanje krivice na druge, manipulaciju i sposobnost uticaja na ljude. Svako poseduje neki nivo ovih osobina, ali samo oni koji postižu najviše rezultate na tim merilima (otprilike jedan odsto opšte populacije) mogu se nazvati psihopatama.

„Među muškarcima širom sveta dva do tri puta je veća verovatnoća da će postići više rezultate na skalama psihopatije u poređenju sa ženama, a mlađi odrasli postižu više rezultate od starijih. Ipak, ne pomišljamo na „Paklenu pomorandžu“ svaki put kad vidimo mladića na ulici“ napisala je istraživač Emilija Bunea i dodala:

„Evropljani imaju više „psihopatskih“ osobina od Severnоamerikanaca, ali to izgleda ne brine američke turiste kada planiraju odmor u Parizu. A, iako mladi hirurzi u obuci pokazuju više psihopatskih osobina od ostalih studenata medicine, niko razuman neće odbiti opštu anesteziju kako bi „držao na oku“ hirurgov skalpel… čak i ako je hirurg mlad, muško i Evropljanin“ napisala je Bunea.

Razjasniti pitanje „korporativnih psihopata“

Bunea navodi da je veoma važno razjasniti pitanje „korporativnih psihopata“. Zašto?

„Prvo, zbog medijske panike, mnogi mladi ljudi koji traže posao mogu da odluče da će izbegavati rad u korporacijama, propuštajući tako potencijalno bolju karijeru.

Ko najviše trpi zbog takvih dezinformacija? Oni koji su već u nepovoljnom položaju. Oni verovatno nemaju prijatelje ili rođake koji rade u korporacijama i koji im mogu dati informacije iz prve ruke.

Drugo, zaposleni mogu prerano „da otpišu“ svog šefa čim primete znakove egocentričnosti, impulsivnosti ili nedostatka saosećanja. To može imati negativne posledice i za zaposlenog i za šefa i za celu organizaciju.

Na primer, da li biste smeli svom šefu da date iskrenu povratnu informaciju ako mislite da bi vas mogao „saseći“ zbog toga – bilo bukvalno, bilo metaforički? A povratna informacija je ključna za lični i organizacijski razvoj. Menadžeri nisu savršeni i mogu da se menjaju. Čak i ako ste naleteli na šefa iz pakla, ideja da vrlo verovatno nije klinički psihopata može vam pomoći da se osećate sigurnije dok tražite načine da ga pozovete na odgovornost (žalba HR-u, prijava i drugi alati koje, ironijom sudbine, korporacije često imaju bolje razvijene od većine drugih organizacija).“

Ne zavaravajmo se – korporacije imaju mnogo toga da poprave, iz iskustva navodi Emilija Bunea.
Ali, fokusiranje na prenaduvani mit o „korporativnim psihopatama“ skreće pažnju sa stvarnih problema koje treba rešiti:

• eliminisanje toksičnih lidera
• i osnaživanje običnih ljudi da postanu bolji lideri i bolji saradnici i zaposleni.